Recenzija filma Ubistvo u Orijent ekspresu: Kenet Brana je spasonosna milost ove adaptacije Agate Kristi
Recenzija filma Ubistvo u Orijent ekspresu: Film je sve o Kenetu Branahu, njegovim improvizacijama i njegovom moralu zauzimaju mesto i vreme daleko od sadašnjosti.
Ocena:2.5од5
Recenzija filma Ubistvo u Orijent ekspresu: Džoni Dep kao Račet i Mišel Fajfer kao gospođa Habard takođe ostavljaju utisak.
Glumci filma Ubistvo u Orijent ekspresu: Kenet Brana, Džoni Dep, Mišel Fajfer, Dejzi Ridli, Penelope Kruz, Džudi Denč, Vilem Defo, Džoš Gad, Derek Džejkobi
Režiser filma Ubistvo u Orijent ekspresu: Kenneth Branagh
Ocena filma Ubistvo u Orijent ekspresu: 2,5 zvezdice
Najjedinstvenije ubistvo, sa ne najubedljivijim rešenjem, u okruženju koje je bilo toliko izvanredno koliko i nije bilo. Malo je paralela sa Ubistvom u Orijent ekspresu čak iu veoma plodnom opusu Agate Kristi. Mogli bismo da zanemarimo neverovatnosti zbog misterioznog sveta koji je Kristi stvorio u tom vozu, preplitanja vagona, grimiznih kimona, otisaka zmajeva, promaja snega, udaraca noću, šaputanja uputstava i trzanja nogu. Cela priča se odvijala kao jedna duga noć u kojoj se svašta moglo dogoditi. I nešto se desilo, ljudima sa opreznim pogledom i, mnogo pre nego što smo saznali njihove tajne, natučenih srca.
Baci sve to kroz zavejani prozor. Film Ubistvo u Orijent ekspresu govori o Branahu, njegovim improvizacijama i njegovom moralu zauzimaju mesto i vreme daleko od sadašnjosti. Postoji ugao rase, postoji ugao boja, postoji čak i feministički ugao. A tu je i neki Staljinov ugao da je film isekao usred rečenice.
Ali iznad svega, tu je Brana, sa brkovima i kozjom bradicom koja daleko prevazilazi sve ono o čemu je Kristi sanjala – a provela je dosta vremena na Poaroovom mukotrpnom ubeđivanju – dajući filmu religiozne tonove sa kojima knjiga nije imala nikakve veze. Dok je opravdanje knjige počivalo na suđenju pred porotom, ovde desetina osumnjičenih sedi kao Poslednja večera na dugačkom stolu postavljenom unutar tunela, koji bi mogao da prođe kao dvorana u obliku pećine. Brana stoji sučelice njima, poput sudnjeg dana, upravo je održala govor o tome kako samo dvoje ljudi znaju istinu — Bog i, naravno, Herkul Poaro.
Branahov Poaro voli svoja jaja i dalje, kuvana baš kako treba, ali mu ne smeta neka fizička vežba — za razliku od onog niskog, ćelavog, pomalo patetičnog Belgijanca iz knjiga. On daje jednog osumnjičenog da juri niz nesigurne stubove na kojima se voz zaustavio... Bože sačuvaj! I to čini usred gustog snega, kakve je sigurno izbegavao debelo obučeni Belgijanac, koji je često pokrivao lice do te mere da su mu se videli samo brkovi. Na Poaroovom bočnom stolu nalazi se uramljena fotografija žene, Ketrin, kojoj se stalno okreće tokom usamljenih noći. U drugim slučajevima, on se naglas nasmeja čitajući Priču o dva grada.
Kako se Poaro pojavljuje kao heroj određene vrste iz filma, drugi lik od najveće važnosti je sam voz. Preseče deo pejzaža, bilo da je to Istanbul ili Jugoslavija prekrivena snegom, a scene njegovog iskakanja iz koloseka i dalje su srce.
Međutim, kada je voz naleteo na sneg, Brana nema mnogo koristi od lokomotive koja je tako dobro služila knjizi. Naprotiv, on često izlazi napolje sa zapletom i, u tom procesu, raspršuje većinu njegovog osećaja klaustrofobije.
Od ostatka impresivne glumačke ekipe, samo Dep kao Račet i Fajfer kao gospođa Habard ostavljaju bilo kakav utisak. Film je najbliži pružanju uvida u svoje likove kada je Dep u interakciji sa Poaroom i Habardom, ali pošto je Račet taj koji treba da bude ubijen, to ne traje dugo.
To nas dovodi do samog ubistva. Dobijamo košulju natopljenu krvlju sprijeda, blede noge i ne vidimo lice. Brana nije mogla da izabere beskrvniji način za snimanje zločina koji nosi toliko tuge i bola.
